U rano, mamurno, avgustrovsko jutro probudilo me je uporno zvono telefona. Kao i uvek, moja žena je ta koja vikendom komunicira sa spoljnim svetom. Razgovor nije dugo trajao. Znao sam da je završila razgovor jer je uzviknula: ”Ustaj”!

Okrenuo sam se na drugu stranu mrmljajući da sam vojsku davno odslužio te da sam sinoć dosta popio I da me ostavi na miru da spavam ko čovek.

-Ustaj, idemo na izlet. Idemo kod čika Tome. Nastavila je ona.

-Kog bre čika Tome, ženo?

-Čika Toma je mamin I tatin prijatelj koji više ne živi u Kruševcu, već svoje penzionerske dane provodi u svom rodnom selu Miliva kod Despotovca. Vrlo je zabavan, svidećeti se… Nije dosadni penzos.  Mama I tata će biti ispred zgrade za sat vremena.

Na brzinu mi objasni žena dok je spremala ranac za put.

Što zbog mamurluka, što zbog želje da nedelju provedem kod kuće odbijao sam da idem na izlet. Sivo nebo je obećavalo kišu što me je jos više utvrdilo u nameri da se tog dana ne odvajam od fotelje.

Supruga se na razne načine trudila da me ubedi da je put vredan truda I da će nam  sa ekipom penzionera biti super. Koristila je još neke metode ženskog ubedjivanja, ali sam ja ostao čvrst u nameri da uživam u malim nedeljnim ritualima koji me odmaraju i zbog kojih volim  vikend. Ostao sam nepokolebljiv i namršten  sve dok nije rekla da propuštam priliku da vidim manastir Manasiju kao i najviši vodopad u Srbiji.

Setio sam se da sam ja, ustvari, malo manastira obišao i da je ovo lepa prilika za to. O vodopadima u Srbiji do ovog jutra nisam ni razmišljao verujući da su hidro biseri ostali sa druge strane granice nakon raspada Jugoslavije.

Da li zbog jake kafe ili zbog činjenice da je samo stotinak kilometara izmedju moje fotelje i meni nepoznatih predela obogaćenih žilama srpske duhovnosti I kulture konačno sam pristao da krenem na izlet.

Tašta za volanom, tast kao navigator i supruga i ja na zadnjem sedistu u dobrom autu brzo smo autoputem stigli do Ćuprije odakle smo sa koridora 10  skrenuli ka Despotovcu.

Ubrzo stigusmo u selo Miliva gde nas je pod velikim orahom dočekao čika Toma. Sedosmo pod trem njegove kuće da popijemo kafu i rakiju, koju sam ja odbijo tvrdeći da ne verujem da se klin klinom izbija. Preslišavajući se šta se sve izdešavalo izmedju njihovog poslednjeg susreta stari se prijatelji dogovoriše da treba što pre da krenemo kako bi obišli što više interesantnih mesta.

Spremajući se da krenemo čika Toma nam objasni da se nalazimo izmedju Kučajskih planina I planine Beljanice. Rasporedjeni u dva auta krenusmo krivudavim putem ka manastiru Manasija. Oblačno vreme nije mi smetalo da istinski uživam u prelepom krajoliku.

Manastir Manasija se nalazi na nekoliko kilometara od Despotovca, a asfaltnim putem povezan je i sa Jagodinom. Takodje, manastir  je dolinom Resave solidnim putem povezan i sa Svilajncem. Manastir Manasija ili Resava, kako se jos manastir naziva, nalazi  se na brdašcu u podnožiju planine Beljanice u živopisnoj klisuri reke Resave, desne pritoke Velike Morave.

Manastir potiče iz 15. veka, a podigao ga je despot Stefan Lazarević.  Zbog burnih vremena u kojima je manastir nastao, manastirska crkva i konaci utvdjeni su snažnim bedemima i kulama. Sama crkva posvećena Svetoj Trojici nalazi se unutar ogromne tvrdjave koju krasi 11 visokih kula, u potpunosti očuvanih, po čemu je ovaj manastir jedinstven u Srbiji, Medju kulama nazubljenih na vrhu posebno se ističe Severna, Despotova kula.. Osim crkve, u unutrašnjosti tvrdjave su i konaci i trpezarija, a mogu se videti i ostaci pomoćnih prostorija koje su davno porušene. U savršenom redu I miru koji se oseća na svakom koraku manastirske porte moju pažnju je privukla ruševina velike kamene zgrade na južnom zidu manastira. Čika Toma mi objasni da su to ostaci trpezarije čuvene i za našu kulturu i duhovnost veoma važne resavske  škole. Upravo one sa kojom su nastavnici uporedjivali lose djake, djake prepisivače. Sama crkva predstavlja najveći, ali i atipičan spomenik moravskog graditeljstva. Za razliku od drugih manastira moravske škole, fasade crkve napravljene su od monumentalnih kamenih tesanika, a ne od opeka, nadovezujući se time na tradiciju starijih raških manastira.
Crkva Svete Trojice živopisana je brojnim freskama koje su samo delimično očuvane, ali ono što je od njih ostalo spada u najlepša dela srpske srednjevekovne umetnosti. Najpoznatija freska je  ktitorski portret Despota Stefana, zatim freska Sveti Ratnici i Božija šaka koja drži stotine duša prikazane u vidu malih beba obučenih u plavo i roze.

Nakon obilaska resavskog bisera srpske srednjevekovne kulture  nastavismo naš izlet dalje. Čika Toma reče da nas vodi na planinu Beljanicu da vidimo  hidrokompleks Lisine  gde voda kulja iz stena a ispod korena bukvi.

Krenuli smo krivudavim putem kroz Resavsku klisuru ka selu Strmosten . Cilj nam je najveći vodopad u Srbiji. Na oko četiri kilometra od sela Strmosten, u podnožju planine Beljanice, visoke oko 1.300 metara, nalaze se izvor Veliko vrelo i vodopad Veliki buk koji su pod zaštitom države kao spomenik prirode Lisine. Veliko vrelo izvire iz kamena, a posle par stotina metra pravi atraktivan vodopad. Voda koja se obrušava, proizvodi veliku buku, te taj vodopad zovu Veliki Buk.

Veliko vrelo spada u malobrojnu grupu snažnih kraških izvora i predstavlja izuzetan primer gravitacionih vrela. Veliki buk je jedinstvena pojava u Srbiji. Najveći je vodopad u našoj zemlji, visine oko 20 metara, a svojom lepotom i impozantnošću ostavlja bez reči. Neobičnog je izgleda jer je voda vremenom napravila dubok amfiteatar vertikalnih strana. Za sve one koji u sebi imaju avanturističkog duha biće pravo zadovoljstvo da se spuste do podnožja vodopada. Zapravo jedino tako može u potpunosti da se doživi ovo mesto netaknute prirode. Divna zelena boja mahovine preko oblog kamenja i voda koja huči naterala me je da se glasno zapitam zbog čega je ovo mesto skrajnuto sa turističkih mapa Srbije? A možda je tako i bolje, učini mi se da čujem odgovor kroz huk vodopada. Više ljudi i masovna turistička eksploatacija sigurno bi ovom mestu oduzelo čaroliju harmonije i mira…

U ovom prirodnom ambijentu nalazi se i stara vodenica u kojoj se i dan danas žrvanj okreće. Solidno je uklopljeno i par ugostiteljskih objekata, čije su cene za prosečan džep visoke. Posetiocima je na raspolaganju I mali zoo vrt, ribnjak i jezerce zgodno za sportski ribolov.

Velika grupa turista poznih godina koja se iznenada pojavila naterala nas je da naš obilazak ovog sklada zelenila i vode napustimo i krenemo dalje.

Došlo je vreme ručku. Čika Toma nas je odveo u neku seosku kafanicu koja se nalazi na putu ka Svilajincu. “Mali raj” pisalo je kraj puta. Gipsani labudovi na ulazu u kafanu nisu mi ulivali baš neko poverenje u kuhinju ovog ugostiteljskog objekta. Medjutim, vrlo brzo sam se uverio da je hrana i dobro spremljena i obilna, a pozitivan utisak je učvrstio i račun na kraju. Nas petoro je popilo po aperitiv, ručali smo domaću pogaču i meso sa pratećim salatama, ručak  zalili domaćim vinom i sve to za nešto malo više od 4.000 dinara.

Dok je dan polako odmicao ka predvečerju krenuli smo put Kruševca. Put je i dalje krivudao, a ja sam se prolazeći preko Pasuljanskih livada prisetio vojske kada sam ovde dolazio na bojeva gadjanja. Dok je put I dalje krivudao kroz zelene predele iznenada naidjosmo na rudarsko naselje. Oronule zgrade, nakrivljene daščare, prodavnica sa izlomljenim izlogom  I po koje dete obučeno u garderobu starijeg brata ili sestre odavalo je utisak mesta na koje su svi zaboravili. Dok smo razmenjivali sveže utiske sa našeg izleta moj tast Miša reče da je greota da ovuda prolazimo a da ne obiđemo  manastir Ravanicu. Predloženo-učinjeno.

Manastir Ravanica nalazi se u selu Srnje na oko 10 kilometara istočno od Ćuprije, u podnožiju Kučajskih planina, a u živopisnoj klisuri reke Ravanice. Specifičnost geografskog položaja je u tome što se na istoku izdiže planinsku masiv šumovitih Kučajskih palnina, a na zapadu se pruža plodna dolina Velike Morave. Pored manastira protiče reka Ravanica. Manastir Ravanica pripada manastirima Moravske škole. Sazidan je u drugoj polovini XlV veka, kao zadužbina kneza Lazara i kneginje Milice. Opasan je  čvrstim odbrambenim zidom sa sedam kula.  U srednjem veku manastir je poznat pod imenom Ravno. Manastir čine tvrđava, konak i sama crkva. Tvrđava je podignuta verovatno nešto ranije od crkve, još za života kneza Lazara, što se može pročitati na restauriranoj i visoko uzdignutoj severnoj kuli. Manastirski konak, podignut je tokom XVIII veka i spada u retko sačuvane građevine tog

Crkva predstavlja originalno arhitektonsko rešenje nastalo spajanjem svetogorske tradicije trolisne osnove i modela upisanog krsta sa pet kupola, odomaćenog u vreme kralja Milutina. Crkva je zidana naizmeničnim redovima kamena i opeke, ukrašena je keramoplastičnim dekorativnim elementima i bogatom reljefnom plastikom.  Na freskama, koje su ostale očuvane u oltarskom i glavnom unutrašnjem prostoru crkve, zapažene su one koje prikazuju Velike praznike, Hristova stradanja i Čuda. U kupolama su živopisi Hrista, Bogorodice, nebeskih bića i proroka, dok su  u oltaru predstave Hristovog stradanja i Raspeća. Mirom pomazani manastir Ravanica okružen je brdima sa bujnom vegetacijom iz koje dopire očaravajući poj ptica.

vremena. Najveća svetinja manastira su mošti kneza Lazara koje počivaju u manasirskoj crkvi Hristovog Vaznesenja.

Vraćajući se kuću u omiljenu fotelju razmišljao sam, jureći autoputem, kako je potrebno i malo vremena i malo para da čovek obidje i upozna vredna mesta koja su skrivena, ali samo za nas koji najčešće putujemo daljinskim upravljačem po šarenilu TV programa.

Jedan odgovor za “Izlet na Beljanicu”